Da se ne štampa novac, bilo bi još gore. Već bi propali. Ovako se svet održava, dok ne stigne rešenje. A rešenje dolazi 23. aprila, kad u Kongresu SAD bude predstavljen Američki Monetarni Akt, koji je ustvari Zakon o nekreditnom novcu. Otkriveno je da Kina ustvari već radi sa nekrditnim novcem. To se naziva "non-performing" zajam, ali je to ustvari nekreditni novac. Biagio Bossone, koji je predstavljen kao nezavisni svetski konsultant i koordinator radne grupe za izradu svetskog monetarnog poretka u članku od 8. aprila je napisao: "Mi predlažemo sistem nekreditnog novca, da se stvaranje novca odvoji od pozajmljivanja novca". Posle toga taj članak je sklonjen sa sajta i iz arhiva Samita i nije bio na dnevnom redu Samita a Bossone se predstavlja kao direktor Centralne banke San Marina. To je poslednja pobeda pristalica kreditnog novca. Od 23. aprila počinje nova era u istoriji ljudskog roda - era nekreditnog novca. Mladen Banjac je nedavno napisao članak: "Pravi novac je nekreditni novac". Posle toga, bilo kakve druge anakize postojeće svetske ekonomske krize nisu više potrebne.
Preporuke:
0
0
2
utorak, 14 april 2009 11:48
Morton
@nenadovic stojan
Ajde da vidimo i to cudo. Mada cisto sumnjam. Ne verujem da iz ovakve krize moze tek tako da se izadje jednim rezom.
Preporuke:
0
0
3
utorak, 14 april 2009 12:28
BUDA
Članak je odličan.. Nadam se da će na ovome sajtu nastaviti da objavljuju dobre tekstove od gospodina Đakovića, kao i od gospodina Miljkovića! Bilo bi dobro kada bi objavio i članak o zaduživanju Srbije kod MMF ili kako je ekonomska kriza uticala na zemlje u okruženju i na RF!!
Preporuke:
0
0
4
utorak, 14 april 2009 13:17
Pavle
Sad neznam iz kojeg austrijskog vica (Mises, Hayek, Schumpeter, ...) je g. Djakovic izvukao svoj tekst. Ali uvek sam zavideo ljudima jednostavne logike:
Ako covek koji ne zna da pliva skoci u reku, udavice se. Zakljucak: Zabranimo ljudima piti vodu.
Preporuke:
0
0
5
utorak, 14 april 2009 13:38
Pavle
@nenadović stojan
"Mi predlažemo sistem nekreditnog novca, da se stvaranje novca odvoji od pozajmljivanja novca".
G. Nenadovic, ne znam tacno na sta se tu konkretno misli, ali imam utisak da bi me to izuzetno ("strasno") interesovalo. Gde bi nasao vise?
Preporuke:
0
0
6
utorak, 14 april 2009 17:40
Mladen Banjac
Novčanice i kovani novac čine svega 3% novčane mase u opticaju u SAD ili oko 233 milijarde dolara, tako je barem bilo do nedavno. Ostatak od 97% je privatno kreiran depozitni (žiralni) novac u vidu duga. Banka na strani aktive upisuje novi plasman, a na strani pasive to registruje kao svoju obavezu (fiktivni depozit). Da bi bolje razumeli, uporedite to sa ispisivanjem čeka bez pokrića. Dok običnim ljudima za to sleduje zatvor, privatna banka tako kreira novac. On dakle nastaje i pušta se u opticaj samim činom davanja kredita, a po otplati zajma bukvalno isparava, ostaje samo kamata bankarima. U prevodu, privatne komercijalne banke su u isto vreme i štamparije (elektronskog) novca, čime ga defakto krivotvore mimo znanja najvećeg dela javnosti, uključujući i one "stručne". Ako to znamo, kako neko onda može upirati prstom i reći da je štampanje novčanica problem, a u isto vreme kontinuirano "štampanje" privatnog žiralnog novca u 20 puta većim iznosima nije problem?!
Drugo, ne znam kako je autor povezao DŽona Loa sa "Nacionalnom bankom" Francuske, ako je po sredi bila privatna emisiona banka dotičnog "gospodina". Mislim, ili je Nacionalna ili privatna, morate se odlučiti.
Treće, štampanje državnog (pravog ili trajnog) novca jeste rešenje, ali to ne znači da ga treba emitovati bez ikakvih kriterijuma, kako kome padne na pamet. Pokriće za novac su proizvedena roba i usluge za čiju razmenu i služi. Zamislite šta bi se desilo ako bi samo na tri meseca prestala proizvodnja robe i usluga u nekoj zemlji, recimo Srbiji. Koliko bi u tom slučaju vredela novčanica od 100 dinara? Vredela bi ništa, nula, jer ne bi imalo šta da se kupi za nju. Tu se kristalno jasno vidi šta čini pokriće za svaku nacionalnu valutu, a to je novostvorena vrednost. Inflaciju danas veštački izazivaju i održavaju monetarne vlasti iz dva razloga: radi skrivenog oporezivanja i još više kao neku vrstu "strašila" javnosti kad god neko pomene štampanje pravog, državnog novca.
Preporuke:
0
0
7
utorak, 14 april 2009 19:17
nenadović stojan
Gospodine Pavle, misli se ono što je rečeno. Stvaranje novca je pravljenje novog novca onako kako je objasnio Milan Banjac, a pozajmljivanje je pravljenje novca u vidu kredita na koji se plaća i kamata. Takvog novca nikad nema dovoljno pa se zato pravi inflacija u beskraj. Nekreditni novac se poklanja tačno onoliko koliko ga treba u opticaju, pa zato, premda se daje kao poklon, ne može da izazove inflaciju. Poklanja se na primer za penzije, i za toliko se ukidaju porezi, odnosno doprinosi za penzije. Moj sajt možete naći ako upišete Svetski centar za nekreditni novac (world center for non- credit money) ili samo nekreditni novac (non-credit money, noncredit money ili non credit money). Najviše će te videti ako upišete na Guglu noncredit-money.org
Nekreditni novac se pojavljuje kad se poveća proizvodnja i ponuda ali isto toliko se pojavi i kad se smanji tražnja, jer se smanjila brzina opticaja novca. Nova proizvodnja je svima vidljiva i zato je u istoriji bilo nekreditnog novca koji je podsticao proizvodnju odnosno ponudu. Sada je neophodan nekreditni novac koji kupuje robu koja se nije mogla prodati zbog smanjenja tražnje. Mnogi misle da je smanjenje tražnje nešto loše a to je ustvari način na koji se izražava porast racionalnosti potrošnje i isto je toliko dobara stvar koliko i porast produktivnosti rada odnosno porast racionalnosti proizvodnje. Pišite mi na email
Ova adresa el.pošte zaštićena je od spam napada, treba omogućiti JavaSkript da biste je videli
Preporuke:
0
0
8
ponedeljak, 20 april 2009 10:32
Borislav Đ.
@nenadović stojan
To se naziva "non-performing" zajam
Neće biti.
Pitanja:
Kada je novac postao dug?
U kojoj državi se to dogodilo?
Kako se to dogodilo?
@Pavle
1. Šta je u analizi pogrešno?
2. Šumpeter nije bio austrijski ekonomista.
3. U čemu je problem sa Austrijskom školom ekonomije?
4. Ne može svaki članak na NSPM-u u ekonomskoj politici da bude oda Kejnsu, Marksu, Englesu i ponekad Fridmanu :-).
@Mladen Banjac
1. Kada je novac postao dug? U kojoj državi se to dogodilo? Kako se to dogodilo?
To što opisujete je frakcionalno bankarstvo, a ko je omogućio to? Države. Država je legalizovala falsifikovanje potvrda za zlato i srebro, a onda je u jednom trenutno i sama postala falsifikator preko centralne banke.
2. Banka koja po odrednici ima monopol na izdavanje novca je nacionalna/narodna/centralna/rezervna, a da li je kapital privatan ili državni je nebitno. U slučaju Loua, ona je bila privatna na papiru, ali 3/4 kapitala je bio državni. Banka je posle postala Kraljevska banka.
3. Novac je nastao iz trampe (bartera) i kao takav je oduvek bio privatni, a ne državni. Rešenje nije u monopolu na izdavanje novca, nego u njegovom ukidanju (kako je bilo u istoriji).
Preporuke:
0
0
9
ponedeljak, 20 april 2009 23:07
Mladen Banjac
Kada je novac postao dug? U kojoj državi se to dogodilo? Kako se to dogodilo?
U pitanju je relativno noviji izum od pre nekih 400 godina, kada su zlatari počeli da falsifikuju banknote koje su izdavali za deponovano zlato. Vremenom su primetili da svega 10-20% klijenata reši da podigne zlato, dok se većina odlučivala da trguje banknotama jer su bile praktičnije za upotrebu, što je zlatarima dalo ideju da mogu bez bojazni falsifikovati i do 10 puta više priznanica nego što imaju stvarno deponovanog zlata. Takvu praksu su prvi uveli privatni bankari u severnoj Italiji i južnoj Nemačkoj, mada se veruje da su istu "tehniku" poznavali i vitezovi Templari. Potom se praksa proširila u Holandiju, pa u Englesku i konačno u Ameriku.
To što opisujete je frakcionalno bankarstvo, a ko je omogućio to? Države.
Frakciono bankarstvo je eufemizam za krivotvorenje novca od strane privatnih banaka mimo znanja šire javnosti i većine državnih institucija, koristeći se podvalama i manipulacijama, a često i ucenama ili podmićivanjem. Ne može se u takvoj situaciji reći: "Država je kriva", ako 99% naroda ne razume šta je novac niti kako on danas nastaje. To ne znaju ni mnogi ekonomisti, a o poslanicima da ne govorim.
Banka koja po odrednici ima monopol na izdavanje novca je narodna/centralna, a da li je kapital privatan ili državni je nebitno. U slučaju Loua, ona je bila privatna na papiru, ali 3/4 kapitala je bio državni. Banka je posle postala Kraljevska banka.
Postoji razlika između nacionalne, tj. narodne banke i Centralne banke, a ona se ogleda u kontroli rada i vlasništvu. Centralne banke niko ne kontroliše i često su privatizovane. Takva je i NBS koja se krije iza naziva "narodna", iako sa interesima naroda nema nikakve veze. Što se Loa tiče, gotovo 3 godine je imao potpunu slobodu da špekuliše sa novčanom masom zarad ličnih interesa, a to puno govori o karakteru te banke.
Preporuke:
0
0
10
ponedeljak, 20 april 2009 23:50
Mladen Banjac
Novac je nastao iz trampe (bartera) i kao takav je oduvek bio privatni, a ne državni.
Ne znam odakle vam takve ideje, ali to nema veze sa istorijskim tokovima i nastankom novca. Još je Aristotel u 4 veku p.n.e. rekao da novac proističe iz zakona, i da je apstraktan po svom karakteru. Ni govora o pravu privatnika da ga emituju kao dug. On to nije isisao iz malog prsta, jer su pre toga i Sparta i Rim uveliko koristili "fiat" novac, novac koji je legal tender iza kojeg stoji država ili vladar. Proučite novčani sistem mandarinske, ali i današnje moderne Kine, srednjovekovne Engleske, pa potom američkih kolonija, pa ćete videti šta je novac. Da je tako kako vi tvrdite, SAD danas ne bi postojale.
Rešenje nije u monopolu na izdavanje novca, nego u njegovom ukidanju (kako je bilo u istoriji).
Ukidanje monopola na izdavanje novca?! Sjajno, da li ste mi ideju za novi "biznis". Ako me država bude krivično gonila, vas ću pozvati da me branite na sudu. P.S. Da, bilo je toga u istoriji i zapravo još uvek traje to odsustvo državnog monopola u mnogim zemljama. Zato je većina ekonomija u svetu i slupana.
Preporuke:
0
0
11
utorak, 21 april 2009 15:02
Borislav Đ.
@Mladen Banjac
Moje iskreno izvinjenje zbog nepreciznosti pitanja.
U pravu si kada kažeš da je na Zapadu praksa stara 400+ godina – u Kini je de fakto izmišljeno frakciono bankarstvo sa papirnim novčanicama na bazi raznih vrednosti (700-800.) – šopovi su izdavali sertifikate za depozite koji su cirkulisali kao novac, a vremenom su počeli da izdaju sve više sertifikata (falsifikovanje), da bi oko 1000. g. država tome stala na kraj. U Evropi je frakciono bankarstvo izumljeno u Veneciji u 14. veku. i do 16. veka je država imala konstantno problema sa falsifikatorima.
Pitanje, ovaj put precizno glasi:
Kada, gde i kako je na Zapadu legalizovano da je sertifikat/potvrda za zlato/srebro dug depozitara prema banci (skladištu zlata/srebra)?
Novac nije izmislila država, vladar i sl. već je novac nastao iz potrebe da se prevaziđe ograničenje trampe (bartera). Kako je novac nastao?
http://www.bcb.gov.br/?ORIGINMONEY
To što navodite za Aristotela nije tačno. To je tvrdio Platon da je novac apstraktan, ima samo vrednost na osnovu društvene konvencije (nominalistička teorija novca) i zalagao se za državnu kontrolu novca, a Aristotel je tvrdio da novac ima vrednost na osnovu sebe jer je to prva roba (realistička teorija novca) i to je bio stav koji je odgovarao praksi najvećeg dela tadašnjeg helenskog sveta. Aristotel je to sve objasnio u „Politici“. Novac je, dakle, po Aristotelu, sredstvo razmene, a vrednost ima na osnovu težine (srebro je tada bilo najraširenije). Posle Aristotel u „Nikomahovoj etici“ ubacuje u priču polis i kako novac duguje svoj opstanak zakonu, a ne prirodi, ali ovde mi ne govorimo o opstanku, već o nastanku novca. Aristotel je imao konstantan „sukob“ (spor) sa sledbenicima Platona (Platonova Akademija) oko toga i koji su navodili Spartu i njen primer sa gvozdenim kovanicama (vidim da isto Spartu spominješ).
Preporuke:
0
0
12
utorak, 21 april 2009 15:13
Borislav Đ.
Kada jedna banka ima monopol na izdavanje novčanica, potpuno je nebitno kako se ona zove – naziv varira od države do države (centralna, nacionalna, narodna, rezervna). Kraljevina Srbija, SHS i Jugoslavija su imale narodnu banku, a ona je bila privatna, pa nije ništa falilo.
I nisi me razumeo. Ja ne govorim da se novac treba emitovati kao dug (kao i svaki Austrijanac).
U antičkom vremenu nema dekretnog (papirnog) novca, već je novac bio metal (zlato, srebrno, bakar, gvožđe) i od metalnih legura (bronza, mesing), a njegova vrednost nije bila zasnovana na poverenju (dekretni, fijat novac), već na njegovoj težini. Pošto država nije mogla da izdrži, redovno se upuštala u zakidanje težine kovanica, što je dovodilo do inflacije (što je npr. razaralo Rimsku imperiju u 3. veku).
U SAD do 1913. nije postojao monopol na izdavanje papirnih novčanica (ne računam određene periode).
Problem je što ti vidiš državu kao nešto što je dobro, a ja se s time nikako ne mogu složiti (manje-više vladajuća oligarhija uvek prvo vodi računa o sebi, na štetu većine). Da je država loša kada jedina ima moć da emituje novac, to je opštepoznata činjenica.
Meni nije jasan tvoj stav: s jedne strane kritikuješ frakciono bankarstvo kao Austrijanac, a s druge strane je rešenje u Marksu i 5. tački "Komunističkog manifesta":
5. Centralizacija kredita u rukama države preko nacionalne banke s državnim kapitalom i isključivim monopolom.
I još se zalažeš sa dekretni (fijat) novac.
P.S.
Realno govoreći, ovo baš i nema puno veze sa člankom ;-).
Preporuke:
0
0
13
sreda, 22 april 2009 01:49
Mladen Banjac
Kada, gde i kako je na Zapadu legalizovano da je sertifikat/potvrda za zlato/srebro dug depozitara prema banci (skladištu zlata/srebra)?
Verovatno ste mislili zajmoprimca. Praksa je legalizovana u Engleskoj 1694. osnivanjem privatne Centralne banke na prevaru i pod velom tajne kako ista zapravo funkcioniše. Odmah potom Engleska je uvučena u seriju ratova i dugovi zemlje su vrtoglavo skočili.
Novac nije izmislila država, vladar i sl. već je novac nastao iz potrebe da se prevaziđe ograničenje trampe (bartera). Kako je novac nastao?
Brkate sredstvo za razmenu i novac. Roba može da preuzme ulogu sredstva razmene, ali ona nije novac. Novac je apstraktan i rezultat je dogovora (zakona). U stara vremena, kada nije bilo papira, koristilo se gvožđe potopljeno u kiselinu (Sparta) ili bakar u starom Rimu višestruko veće nominalne vrednosti nego vrednost samog metala. Kada su silom prilika prešli na zlato, to ih je uništilo kao društva.
To što navodite za Aristotela nije tačno.
Ne bih se složio. U Politici on samo navodi kroz kakve oblike su prolazila različita sredstva razmene u prvobitnoj zajednici, pa na jednom mestu za metalni "novac" kaže: "To su prvo određivali naprosto po veličini i težini..." Iz toga se jasno vidi da takav način određivanja vrednosti smatra primitivnim i pogrešnim, što je u Etici nedvosmisleno istakao: "All goods must therefore be measured by some one thing. Now this unit is in truth demand, which holds all things together, but money has become by convention a sort of representative of demand; and this is why it has the name 'money'(nomisma)-because it exists not by nature but by law (nomos) and it is in our power to change it and make it useless. There must, then, be a unit, and that fixed by agreement (for which reason it is called money).
Preporuke:
0
0
14
sreda, 22 april 2009 03:23
Mladen Banjac
Kraljevina Srbija, SHS i Jugoslavija su imale narodnu banku, a ona je bila privatna, pa nije ništa falilo.
To je sad druga stvar i pitanje savesti ljudi koji ih vode i stepena kontrole od strane društva. Mogao bih i ja navesti primer Vajmarske Nemačke kada je tadašnja privatna Centralna banka svesno uništila ekonomiju hiperinflacijom omogućavajući špekulacije epskih proporcija, jer je bila u dilu sa inostranim privatnim bankarima.
U SAD do 1913. nije postojao monopol na izdavanje papirnih novčanica (ne računam određene periode).
Da, i bilo im je prosto sjajno. Naročito pred kraj 19. i početkom 20. veka kada su dugovi po osnovu privatno kreiranog (krivotvorenog) bankarskog novca urnisali kako radnike, tako još više farmere. Javnost je bila ubeđena da novac koji privatnici emituju ima pokriće u zlatu, ali nisu znali da je i tada "sve prštalo" od frakcionog bankarstva, baš kao što ne znaju ni danas.
Meni nije jasan tvoj stav: s jedne strane kritikuješ frakciono bankarstvo kao Austrijanac, a s druge strane je rešenje u Marksu i 5. tački "Komunističkog manifesta": 5. Centralizacija kredita u rukama države preko nacionalne banke s državnim kapitalom i isključivim monopolom. I još se zalažeš sa dekretni (fijat) novac.
To je zato što još uvek niste načisto šta je to novac. Dao sam neke linkove pa proučite problematiku. Osnovni princip je da novčana masa mora biti usklađena sa proizvodnjom dobara i usluga, čime se izbegava kako inflacija, tako i deflacija. Austrijanci kritikuju frakciono bankarstvo sa pozicije njegovog pokrića, a ja ga kritikujem kao notorno falsifikovanje i uzurpaciju državnih prerogativa. Privatne (komercijalne) banke mogu se baviti pozajmljivanjem novca, ali ne i njegovim stvaranjem (krivotvorenjem). Marksov zadatak je bio da huška radnike na proizvođače i tako odvuče pažnju šire javnosti sa pravih kriminalaca i parazita, a to su privatni emiteri novca koji i dan danas nesmetano divljaju u većini zemalja.
Preporuke:
0
0
15
četvrtak, 23 april 2009 18:58
Borislav Đ.
Da završim ovu komediju...
@Mladen Banjac
Koliko vidim, ti i Stojan Nenadović sarađujete u neku ruku ili možda grešim. Na stranu što je dotični iskopirao, koliko vidim, Čikaški plan. Nešto drugo je u pitanju.
Nemam više nikakve sumnje, u članku koji si objavio na NSPM i ovde u razmeni mišljena sa mnom da propagiraš Stivena Zarlengu. Štaviše, Nenadović propagira istu priču (malo drugačije upakovanu – Stojan kao penzioner bi da nekreditni novac bude poklonjen penzionerima i deci, a Zarlenga za infrastrukturne projekte) kao i Zarlenga.
Ono što je na granici licemerja je što propagiraš nešto pa ispade da si originalan autor, a u stvari (skrivaš da) radiš običan copy/paste. Trebao si reći da si sledbenik Zarlenge, a ne ovako da na zaobilazan način to "provalim". Kako drugačije objasniti citiranje Aristotela sa Zarlenginog sajta (zaboravio si tri tačke između rečenica), korišćenje njegove argumentaciju u vezi Aristotela, Sparte, Rima, ignorisanja da je novac nastao iz potrebe da se prevaziđe ograničenje bartera, negiranje da su zlato i srebro novac i sl?
Još žalosnije u celoj priči je što je Zarlenga pataloški opsednut Mengerom (koga ne razume), fon Mizesom i Austrijskom školom ekonomije, bez obzira što ona nikada nije bila mejnstrim, niti će biti. Ah da, Austrijanci su glavni protivnici dekretnog novca za šta se dotični zalaže.
Da ne bude zabune, pročitao sam Zarlenginu knjigu Lost Science of Money. Knjiga ima neke dobre poente, ali je uglavnom pseudonaučna – puno spekulacija (možda, pretpostavlja se, verovatno, čini se i sl.) preko kojih prelazi mrtav 'ladan da bi potvrdio svoje verovanje, a kontradikcije neću ni spominjati. Nigde nije dokazao da novac nije nastao kao roba koja služi za razmenu. Ne razume Greshamov zakon. Ceo sistem za koji se zalaže je zasnovan na autarhiji ala Platonova Republika.
Šta reći za Spartu i njen dekretni gvozdeni novac? Dok je bila autarkija, u redu, čim su krenuli sa ekspanzijom, kolaps.
Preporuke:
0
0
16
četvrtak, 23 april 2009 19:42
Borislav Đ.
Takođe, Zarlenga je veličao dekretni bronzani novac Rimske Republike, kao nešto uspešno, dok u 3. veku pre Hrista ceo sistem zasnovan na bronzi nije doživeo kolaps zbog konstantnog zakidanja na težini (vidim da čovek veliča monetizaciju), jer, ratovi su morali da se finansiraju iz nečega, pa su uveli srebro (ista priča kao sa Spartom, čim je krenula eksnazija i širenje međunarodne trgovine). A onda je stigao Hanibal, pa je i zlato uvedeno. Konstantno krivi Istok, a država je ta koja je zakidala na težini i veštački održavala kurs. Logično da su plemeniti metali odlazili iz Rimske Imperije na Istok, jer normalno da nikome nije trebao bronzani novac van granica Imperije (jer nije vredeo) – Greshamov zakon na delu, ali čovek očigledno ne razume, kao što ne razume da je kriva država koja je forsirala fiksan kurs => precenjena valuta što povećava deficit u platnom bilansu, ali pošto država ne može biti kriva... Relativno olako je prešao divlju inflaciju u 3. veku samo da bi opravdao svoju tezu. Dioklecijana je samo spomenuo (epski primer kolapsa kroz kontrolu cenu). Zatim je veličao Romejsku imperiju koja je koristila zlatni novac, a pre toga je to zamerao Rimu kao degenerisani oblik.
Primeri Venecije i Đenove lepo pokazuje superiornost tržišnog određivanja razmere zlatnog i srebrnog novca, ali to Zarlenga ne razume.
I posle čovek treba da veruje državi da će pravilno upravljati novcem (primer Rima je epski promašaj, ne znam kako je samo došao do zaključka da je fiksi (dekretni) oblik regulisanja razmera zlata i srebra dobar kad je sam dokazao da je to glavni razlog odliva srebra iz Rimske imperije i zlata iz Romejske)...
Čovek sam sebe pobijaja u knjizi :-)).
Preporuke:
0
0
17
četvrtak, 23 april 2009 22:51
Mladen Banjac
Borislave,
Različiti ljudi različito reaguju na argumente, vama je izgleda sujeta na prvom mestu, a istina kolateralna šteta. Ni Zarlenga ili recimo Ellen Brown nisu originalni u smislu znanja koje prenose, jer problem u današnjoj ekonomiji i monetarnoj sferi nije tehničke, nego moralne prirode. To dragoceno znanje odavno postoji, treba ga samo otkriti i primeniti. A originalnost za kojom toliko patite se ogleda u pristupu i načinu kako svako od nas propagira ono što zna.
Ljudi i civilizacije koji su izmislili pravi ili "fiat" novac su bili potpuno svesni ograničenja koje nameće barter, a još više su bili svesni apstraktne prirode novca, jer novac je samo vrsta evidencije i pravo polaganja na tuđ rad ili robu. Tada nije postojao papir, pa su se ljudi dovijali kako su umeli. Insistiranje da se zlato koristi u evidencione svrhe govori o odsustvu zdravog razuma ili jednostavno lenjosti da se prouče istorijski fakti o pošasti zvanoj deflacija. Možda je razlog i pokušaj da se bude originalan po svaku cenu, ne vodeći puno brige o šteti koja se time nanosi društvu.
Pad Sparte je bio uzrokovan velikim količinama zlata koje su pribavili tokom osvajanja, što su pojedinci iskoristili za svoje sebične interese namećući zlato kao sredstvo razmene. Bronza je odlično funkcionisala u Rimu gotovo 500 godina, dok nisu došli punski ratovi. Plemeniti metali su odlazili iz Rima jer se njima trgovalo kao sa svakom robom i to nije bio problem dok nisu nastupili ratovi sa Kartaginom i oskudica do tada korišćene bronze. Imali su nesreću da u to vreme nije postojao papir, a nije im palo na pamet da koriste "tally stick" sistem kakav je postojao u srednjovekovnoj Engleskoj.
Problem sa odlivom plemenitih metala je postojao i tokom srednjeg veka kada su se isti koristili kao novac (to ste prećutali), jer je postojala dihotomija u odnosu zlato/srebro. Zlato je u Evropi vredelo gotovo dvostruko više srebra nego što je bio slučaj u recimo Indiji. Prava meka za "odabrane" koji su to znali.
Preporuke:
0
0
18
petak, 24 april 2009 10:45
Borislav Đ.
Za kraj, vrlo važna vest.
NR Kina je obznanila da masovno kupuje (što se nezvanično znalo) "varvarsku relikviju" zvanu zlato.
China Increases Gold Reserves 76% to Fifth-Largest
April 24 (Bloomberg) -- China boosted its gold reserves by 76 percent since 2003 and has the world’s fifth-biggest holding by country, said Hu Xiaolian, head of the State Administration of Foreign Exchange.
The nation increased its reserves by 454 tons to 1,054 tons through domestic purchases and refining scrap metal, Hu said in an interview with the Xinhua News Agency today. The amount is more than Switzerland’s 1,040 tons, World Gold Council data show.
Preporuke:
0
0
19
petak, 24 april 2009 15:11
stojan nenadović
Nekreditni novac je potrebna dodatna količina novca u opticaju (dM) kao procenat (k)od postojeće količine novca u opticaju (M). dM = kM ;
k = (ponuda - tražnja)/tranja ; Ako se nekreditni novac emituje po toj stopi, inflacija nije moguća. Za iznos nekreditnog novca se ukidaju porezi, pa potrošači plaćaju manje a proizvožači dobijeju više nego što je to danas, u sistemu kreditnog novca gde i dug i kamata opterćuju cenu, a toga kod nekreditnog novca nema. Zato nekreditni novac povećava profite proizvođača, i kupovnu moć potrošača a državi daje novac koji joj zamenjuje poreze. Porast nekreditnog novca raste kako raste progres čovečanstva, jer je izvor nekreditnog novca u porastu ekonomske racionalnosti. To je moja matematička teorije novca, koja važi bez obzira, šta ko misli o austrijancima, Zarlengi, ili ne znam kom drugom, ili šta se dešavalo ili nije u ljudskoj istoriji. Ako ima nešto slično to je sličnost koja postoji između zdravorazumskog pristupa problemu i matematičkog pristupa koji sam Vam ja dao.
.jpg)
Ajde da vidimo i to cudo. Mada cisto sumnjam. Ne verujem da iz ovakve krize moze tek tako da se izadje jednim rezom.
Ako covek koji ne zna da pliva skoci u reku, udavice se. Zakljucak: Zabranimo ljudima piti vodu.
"Mi predlažemo sistem nekreditnog novca, da se stvaranje novca odvoji od pozajmljivanja novca".
G. Nenadovic, ne znam tacno na sta se tu konkretno misli, ali imam utisak da bi me to izuzetno ("strasno") interesovalo. Gde bi nasao vise?
Drugo, ne znam kako je autor povezao DŽona Loa sa "Nacionalnom bankom" Francuske, ako je po sredi bila privatna emisiona banka dotičnog "gospodina". Mislim, ili je Nacionalna ili privatna, morate se odlučiti.
Treće, štampanje državnog (pravog ili trajnog) novca jeste rešenje, ali to ne znači da ga treba emitovati bez ikakvih kriterijuma, kako kome padne na pamet. Pokriće za novac su proizvedena roba i usluge za čiju razmenu i služi. Zamislite šta bi se desilo ako bi samo na tri meseca prestala proizvodnja robe i usluga u nekoj zemlji, recimo Srbiji. Koliko bi u tom slučaju vredela novčanica od 100 dinara? Vredela bi ništa, nula, jer ne bi imalo šta da se kupi za nju. Tu se kristalno jasno vidi šta čini pokriće za svaku nacionalnu valutu, a to je novostvorena vrednost. Inflaciju danas veštački izazivaju i održavaju monetarne vlasti iz dva razloga: radi skrivenog oporezivanja i još više kao neku vrstu "strašila" javnosti kad god neko pomene štampanje pravog, državnog novca.
Nekreditni novac se pojavljuje kad se poveća proizvodnja i ponuda ali isto toliko se pojavi i kad se smanji tražnja, jer se smanjila brzina opticaja novca. Nova proizvodnja je svima vidljiva i zato je u istoriji bilo nekreditnog novca koji je podsticao proizvodnju odnosno ponudu. Sada je neophodan nekreditni novac koji kupuje robu koja se nije mogla prodati zbog smanjenja tražnje. Mnogi misle da je smanjenje tražnje nešto loše a to je ustvari način na koji se izražava porast racionalnosti potrošnje i isto je toliko dobara stvar koliko i porast produktivnosti rada odnosno porast racionalnosti proizvodnje. Pišite mi na email Ova adresa el.pošte zaštićena je od spam napada, treba omogućiti JavaSkript da biste je videli
Neće biti.
Pitanja:
Kada je novac postao dug?
U kojoj državi se to dogodilo?
Kako se to dogodilo?
@Pavle
1. Šta je u analizi pogrešno?
2. Šumpeter nije bio austrijski ekonomista.
3. U čemu je problem sa Austrijskom školom ekonomije?
4. Ne može svaki članak na NSPM-u u ekonomskoj politici da bude oda Kejnsu, Marksu, Englesu i ponekad Fridmanu :-).
@Mladen Banjac
1. Kada je novac postao dug? U kojoj državi se to dogodilo? Kako se to dogodilo?
To što opisujete je frakcionalno bankarstvo, a ko je omogućio to? Države. Država je legalizovala falsifikovanje potvrda za zlato i srebro, a onda je u jednom trenutno i sama postala falsifikator preko centralne banke.
2. Banka koja po odrednici ima monopol na izdavanje novca je nacionalna/narodna/centralna/rezervna, a da li je kapital privatan ili državni je nebitno. U slučaju Loua, ona je bila privatna na papiru, ali 3/4 kapitala je bio državni. Banka je posle postala Kraljevska banka.
3. Novac je nastao iz trampe (bartera) i kao takav je oduvek bio privatni, a ne državni. Rešenje nije u monopolu na izdavanje novca, nego u njegovom ukidanju (kako je bilo u istoriji).
Moje iskreno izvinjenje zbog nepreciznosti pitanja.
U pravu si kada kažeš da je na Zapadu praksa stara 400+ godina – u Kini je de fakto izmišljeno frakciono bankarstvo sa papirnim novčanicama na bazi raznih vrednosti (700-800.) – šopovi su izdavali sertifikate za depozite koji su cirkulisali kao novac, a vremenom su počeli da izdaju sve više sertifikata (falsifikovanje), da bi oko 1000. g. država tome stala na kraj. U Evropi je frakciono bankarstvo izumljeno u Veneciji u 14. veku. i do 16. veka je država imala konstantno problema sa falsifikatorima.
Pitanje, ovaj put precizno glasi:
Kada, gde i kako je na Zapadu legalizovano da je sertifikat/potvrda za zlato/srebro dug depozitara prema banci (skladištu zlata/srebra)?
Novac nije izmislila država, vladar i sl. već je novac nastao iz potrebe da se prevaziđe ograničenje trampe (bartera). Kako je novac nastao?
http://www.bcb.gov.br/?ORIGINMONEY
To što navodite za Aristotela nije tačno. To je tvrdio Platon da je novac apstraktan, ima samo vrednost na osnovu društvene konvencije (nominalistička teorija novca) i zalagao se za državnu kontrolu novca, a Aristotel je tvrdio da novac ima vrednost na osnovu sebe jer je to prva roba (realistička teorija novca) i to je bio stav koji je odgovarao praksi najvećeg dela tadašnjeg helenskog sveta. Aristotel je to sve objasnio u „Politici“. Novac je, dakle, po Aristotelu, sredstvo razmene, a vrednost ima na osnovu težine (srebro je tada bilo najraširenije). Posle Aristotel u „Nikomahovoj etici“ ubacuje u priču polis i kako novac duguje svoj opstanak zakonu, a ne prirodi, ali ovde mi ne govorimo o opstanku, već o nastanku novca. Aristotel je imao konstantan „sukob“ (spor) sa sledbenicima Platona (Platonova Akademija) oko toga i koji su navodili Spartu i njen primer sa gvozdenim kovanicama (vidim da isto Spartu spominješ).
I nisi me razumeo. Ja ne govorim da se novac treba emitovati kao dug (kao i svaki Austrijanac).
U antičkom vremenu nema dekretnog (papirnog) novca, već je novac bio metal (zlato, srebrno, bakar, gvožđe) i od metalnih legura (bronza, mesing), a njegova vrednost nije bila zasnovana na poverenju (dekretni, fijat novac), već na njegovoj težini. Pošto država nije mogla da izdrži, redovno se upuštala u zakidanje težine kovanica, što je dovodilo do inflacije (što je npr. razaralo Rimsku imperiju u 3. veku).
U SAD do 1913. nije postojao monopol na izdavanje papirnih novčanica (ne računam određene periode).
Problem je što ti vidiš državu kao nešto što je dobro, a ja se s time nikako ne mogu složiti (manje-više vladajuća oligarhija uvek prvo vodi računa o sebi, na štetu većine). Da je država loša kada jedina ima moć da emituje novac, to je opštepoznata činjenica.
Meni nije jasan tvoj stav: s jedne strane kritikuješ frakciono bankarstvo kao Austrijanac, a s druge strane je rešenje u Marksu i 5. tački "Komunističkog manifesta":
5. Centralizacija kredita u rukama države preko nacionalne banke s državnim kapitalom i isključivim monopolom.
I još se zalažeš sa dekretni (fijat) novac.
P.S.
Realno govoreći, ovo baš i nema puno veze sa člankom ;-).
Brkate sredstvo za razmenu i novac. Roba može da preuzme ulogu sredstva razmene, ali ona nije novac. Novac je apstraktan i rezultat je dogovora (zakona). U stara vremena, kada nije bilo papira, koristilo se gvožđe potopljeno u kiselinu (Sparta) ili bakar u starom Rimu višestruko veće nominalne vrednosti nego vrednost samog metala. Kada su silom prilika prešli na zlato, to ih je uništilo kao društva.
To što navodite za Aristotela nije tačno.
@Mladen Banjac
Koliko vidim, ti i Stojan Nenadović sarađujete u neku ruku ili možda grešim. Na stranu što je dotični iskopirao, koliko vidim, Čikaški plan. Nešto drugo je u pitanju.
Nemam više nikakve sumnje, u članku koji si objavio na NSPM i ovde u razmeni mišljena sa mnom da propagiraš Stivena Zarlengu. Štaviše, Nenadović propagira istu priču (malo drugačije upakovanu – Stojan kao penzioner bi da nekreditni novac bude poklonjen penzionerima i deci, a Zarlenga za infrastrukturne projekte) kao i Zarlenga.
Ono što je na granici licemerja je što propagiraš nešto pa ispade da si originalan autor, a u stvari (skrivaš da) radiš običan copy/paste. Trebao si reći da si sledbenik Zarlenge, a ne ovako da na zaobilazan način to "provalim". Kako drugačije objasniti citiranje Aristotela sa Zarlenginog sajta (zaboravio si tri tačke između rečenica), korišćenje njegove argumentaciju u vezi Aristotela, Sparte, Rima, ignorisanja da je novac nastao iz potrebe da se prevaziđe ograničenje bartera, negiranje da su zlato i srebro novac i sl?
Još žalosnije u celoj priči je što je Zarlenga pataloški opsednut Mengerom (koga ne razume), fon Mizesom i Austrijskom školom ekonomije, bez obzira što ona nikada nije bila mejnstrim, niti će biti. Ah da, Austrijanci su glavni protivnici dekretnog novca za šta se dotični zalaže.
Da ne bude zabune, pročitao sam Zarlenginu knjigu Lost Science of Money. Knjiga ima neke dobre poente, ali je uglavnom pseudonaučna – puno spekulacija (možda, pretpostavlja se, verovatno, čini se i sl.) preko kojih prelazi mrtav 'ladan da bi potvrdio svoje verovanje, a kontradikcije neću ni spominjati. Nigde nije dokazao da novac nije nastao kao roba koja služi za razmenu. Ne razume Greshamov zakon. Ceo sistem za koji se zalaže je zasnovan na autarhiji ala Platonova Republika.
Šta reći za Spartu i njen dekretni gvozdeni novac? Dok je bila autarkija, u redu, čim su krenuli sa ekspanzijom, kolaps.
Primeri Venecije i Đenove lepo pokazuje superiornost tržišnog određivanja razmere zlatnog i srebrnog novca, ali to Zarlenga ne razume.
I posle čovek treba da veruje državi da će pravilno upravljati novcem (primer Rima je epski promašaj, ne znam kako je samo došao do zaključka da je fiksi (dekretni) oblik regulisanja razmera zlata i srebra dobar kad je sam dokazao da je to glavni razlog odliva srebra iz Rimske imperije i zlata iz Romejske)...
Čovek sam sebe pobijaja u knjizi :-)).
Različiti ljudi različito reaguju na argumente, vama je izgleda sujeta na prvom mestu, a istina kolateralna šteta. Ni Zarlenga ili recimo Ellen Brown nisu originalni u smislu znanja koje prenose, jer problem u današnjoj ekonomiji i monetarnoj sferi nije tehničke, nego moralne prirode. To dragoceno znanje odavno postoji, treba ga samo otkriti i primeniti. A originalnost za kojom toliko patite se ogleda u pristupu i načinu kako svako od nas propagira ono što zna.
Ljudi i civilizacije koji su izmislili pravi ili "fiat" novac su bili potpuno svesni ograničenja koje nameće barter, a još više su bili svesni apstraktne prirode novca, jer novac je samo vrsta evidencije i pravo polaganja na tuđ rad ili robu. Tada nije postojao papir, pa su se ljudi dovijali kako su umeli. Insistiranje da se zlato koristi u evidencione svrhe govori o odsustvu zdravog razuma ili jednostavno lenjosti da se prouče istorijski fakti o pošasti zvanoj deflacija. Možda je razlog i pokušaj da se bude originalan po svaku cenu, ne vodeći puno brige o šteti koja se time nanosi društvu.
Pad Sparte je bio uzrokovan velikim količinama zlata koje su pribavili tokom osvajanja, što su pojedinci iskoristili za svoje sebične interese namećući zlato kao sredstvo razmene. Bronza je odlično funkcionisala u Rimu gotovo 500 godina, dok nisu došli punski ratovi. Plemeniti metali su odlazili iz Rima jer se njima trgovalo kao sa svakom robom i to nije bio problem dok nisu nastupili ratovi sa Kartaginom i oskudica do tada korišćene bronze. Imali su nesreću da u to vreme nije postojao papir, a nije im palo na pamet da koriste "tally stick" sistem kakav je postojao u srednjovekovnoj Engleskoj.
Problem sa odlivom plemenitih metala je postojao i tokom srednjeg veka kada su se isti koristili kao novac (to ste prećutali), jer je postojala dihotomija u odnosu zlato/srebro. Zlato je u Evropi vredelo gotovo dvostruko više srebra nego što je bio slučaj u recimo Indiji. Prava meka za "odabrane" koji su to znali.
NR Kina je obznanila da masovno kupuje (što se nezvanično znalo) "varvarsku relikviju" zvanu zlato.
China Increases Gold Reserves 76% to Fifth-Largest
April 24 (Bloomberg) -- China boosted its gold reserves by 76 percent since 2003 and has the world’s fifth-biggest holding by country, said Hu Xiaolian, head of the State Administration of Foreign Exchange.
The nation increased its reserves by 454 tons to 1,054 tons through domestic purchases and refining scrap metal, Hu said in an interview with the Xinhua News Agency today. The amount is more than Switzerland’s 1,040 tons, World Gold Council data show.
k = (ponuda - tražnja)/tranja ; Ako se nekreditni novac emituje po toj stopi, inflacija nije moguća. Za iznos nekreditnog novca se ukidaju porezi, pa potrošači plaćaju manje a proizvožači dobijeju više nego što je to danas, u sistemu kreditnog novca gde i dug i kamata opterćuju cenu, a toga kod nekreditnog novca nema. Zato nekreditni novac povećava profite proizvođača, i kupovnu moć potrošača a državi daje novac koji joj zamenjuje poreze. Porast nekreditnog novca raste kako raste progres čovečanstva, jer je izvor nekreditnog novca u porastu ekonomske racionalnosti. To je moja matematička teorije novca, koja važi bez obzira, šta ko misli o austrijancima, Zarlengi, ili ne znam kom drugom, ili šta se dešavalo ili nije u ljudskoj istoriji. Ako ima nešto slično to je sličnost koja postoji između zdravorazumskog pristupa problemu i matematičkog pristupa koji sam Vam ja dao.